"Sa 12 sam čula dijagnozu koja me slomila": Preminula influenserka godinama vodila najtežu bitku, a od jednog nije odustala
Dodajte Kurir u vaš Google izborVest o smrti Kristine Kovačević Hitrec, hrvatske influenserke, blogerke i majke šestoro dece, duboko je potresla javnost u regionu. Autorka popularne Fejsbuk stranice „Mamin blog“ preminula je 30. avgusta 2026. godine, a iza nje je ostala velika porodica, ali i brojne lične ispovesti koje je godinama delila sa pratiocima.
Kristina je otvoreno govorila o majčinstvu, trudnoćama, svakodnevici velike porodice, ali i o zdravstvenim problemima koji su je pratili od najranijeg detinjstva. Jedna od njenih najemotivnijih priča bila je upravo ona o borbi da postane majka.
Jer dok je još bila devojčica, lekari su joj govorili da postoji velika mogućnost da nikada neće moći da ima decu.
Godinama kasnije, postala je majka šestoro.
„Veliki deo detinjstva provela sam na Rebru“
Njena borba sa zdravljem počela je gotovo odmah po rođenju. Sa samo godinu dana dijagnostikovana joj je celijakija, a detinjstvo joj je umesto bezbrižnih dana često bilo ispunjeno bolnicama, pregledima i posebnom ishranom.
„Kada sam imala godinu dana, dijagnostikovana mi je celijakija. Veliki deo svog detinjstva provela sam na Rebru. Imala sam težak oblik bolesti, posebnu ishranu i česte boravke u bolnici. Sećam se naduvenog stomaka, probavnih problema, povraćanja, proliva, slabosti i brojnih pregleda koji su obeležili moje prve godine života“, ispričala je Kristina.
Njeni roditelji tražili su načine da joj pomognu, a u jednom trenutku su, uz saglasnost lekara, pokušali i sa alternativnim pristupom.
„U jednom trenutku moji roditelji su, uz znanje lekara, odlučili da pokušaju i sa alternativnom terapijom iz Švajcarske. Danas ni sama ne znam kako da objasnim ono što se dogodilo nakon toga. Ne pričam često o tome jer zvuči gotovo neverovatno, ali danas živim potpuno normalno, jedem normalno i nemam ograničenja koja su mi tada predviđali.“
Ali kako je sama govorila, tu njena borba nije bila završena.
Sa 12 godina čula je rečenicu koja joj je slomila srce
Najveći strah stigao je nekoliko godina kasnije.
Pogledajte u galeriji njene fotografije:
Kristina je imala samo 12 godina kada su joj lekari rekli da će možda jednog dana imati ozbiljan problem da ostane trudna.
„Kada sam imala 12 godina, lekari su mi rekli nešto što je tada slomilo moje dečje srce. Rekli su mi da vrlo verovatno nikada neću moći da imam decu.“
Ta rečenica joj se duboko urezala u sećanje.
„Možda zvuči neobično da jedna devojčica toliko razmišlja o majčinstvu, ali mene je ta rečenica pogodila više nego bilo koja druga dijagnoza. Oduvek sam želela da budem mama.“
Vremenom su se pojavili i konkretni problemi koji su potvrđivali zbog čega su lekari bili zabrinuti.
„Od prve menstruacije ciklusi su mi bili izrazito neredovni. Nekada bih menstruaciju čekala tri, četiri ili čak pet meseci. Kasnije sam dobila dijagnozu PCOS-a, istu onu koju ima i moja sestra. Ovulacije su bile retke, a s godinama su gotovo potpuno nestale.“
I upravo zato što joj je odmalena govoreno da možda neće moći da ima decu, želja za majčinstvom postajala je još snažnija.
„Prvi put sam ostala trudna sa 19 godina, nakon dve godine pokušavanja“
Kristina je još kao veoma mlada počela da razmišlja o porodici.
„Već sa 17 godina bila sam u ozbiljnoj vezi i tada sam prvi put počela da razmišljam o trudnoći. Možda će nekome to zvučati prerano, ali upravo zato što su mi govorili da možda nikada neću imati decu, želela sam ih još više.“
Do prve trudnoće nije došla lako.
„Prvi put sam ostala trudna sa 19 godina, nakon dve godine pokušavanja.“
Ni kada je poželela drugo dete situacija nije bila jednostavnija.
„Kada smo poželeli drugo dete, ponovo nije išlo lako. Trudnoća je stigla nakon godinu i po dana pokušavanja, uz različite terapije koje mi je ginekolog propisivao.“
Godinama je učila da njene trudnoće neće biti nešto što se događa bez planiranja, terapija i neizvesnosti.
„Tokom svih tih godina naučila sam da trudnoća za mene nikada nije bila nešto što se jednostavno dogodi. Za svako dete koje sam planirala prolazila sam kroz različite terapije. Neke nisu delovale, neke jesu. Ginekolozi su ih menjali i prilagođavali dok ne bismo pronašli ono što mom telu odgovara.“
A posle druge trudnoće, stvari su postale još komplikovanije.
„Do svoje 25. godine gotovo sam potpuno izgubila ovulacije“
Kristina je govorila da su joj do sredine dvadesetih ovulacije gotovo nestale.
„Do svoje 25. godine gotovo sam potpuno izgubila ovulacije. Ciklusi su bili neredovni ili ih nije bilo mesecima. Čak i kada bismo izazvali menstruaciju terapijom, ovulacija se često nije događala.“
Tada ju je ginekološkinja uputila u Petrovu bolnicu, gde joj je posle pregleda predloženo da započne postupak medicinski potpomognute oplodnje.
„Iskreno, tada o tome nisam znala gotovo ništa. Godine 2016. prvi put sam zakoračila u svet vantelesne oplodnje. Sećam se straha, neizvesnosti i osećaja da ulazim u nešto potpuno nepoznato.“
U prvom postupku odlučila je da joj budu vraćena dva embriona.
„Oduvek sam maštala o blizancima i bila sam svesna svih mogućnosti. Lekari su me upozorili da zbog kvaliteta embriona i mojih nalaza postoji mogućnost da se jedan od embriona podeli.“
Na kraju su se oba embriona primila.
„Jedan se nakratko podelio, ali treći zametak nije nastavio razvoj. Ostale su moje devojčice. Moje bliznakinje.“
Posle godina slušanja šta možda nikada neće moći, 2017. godine konačno je dočekala trenutak o kojem je sanjala još kao dete.
„Sa 31 godinom, nakon svih prognoza, svih godina čekanja i svih rečenica o tome šta navodno neću moći, držala sam svoje dve devojčice u naručju.“
Mislila je da je time završena njena borba sa neplodnošću.
„Mislila sam da su bliznakinje kraj moje borbe sa neplodnošću. Pokazalo se da je život za mene imao još iznenađenja.“
Rafael je stigao kada više nije verovala da je prirodna trudnoća moguća
Sedam godina nakon rođenja bliznakinja, Kristina je ponovo poželela dete.
Bila je gotovo sigurna da će još jednom morati kroz vantelesnu oplodnju.
„Dve godine pratila sam cikluse, koristila LH trakice i čekala ovulaciju koja nije dolazila. Već sam planirala novi postupak vantelesne oplodnje.“
A onda je, zbog potpuno drugog zdravstvenog problema, dobila terapiju od koje nije očekivala mnogo.
„Tada mi je jedan lekar, kojem sam se javila zbog sasvim drugog zdravstvenog problema, preporučio terapiju za koju nisam verovala da može bilo šta da promeni. Pila sam je bez velikih očekivanja.“
Ubrzo je sa porodicom otišla u Međugorje.
„A onda smo otišli u Međugorje. Nekoliko meseci kasnije saznala sam da sam trudna. Prirodnim putem.“
Trudnoća je bila toliko neočekivana da je čak ni ona nije odmah prepoznala.
„Toliko neočekivano da puna tri meseca nisam ni posumnjala na trudnoću, jer mi izostanak menstruacije nikada nije bio neobičan. Tako je stigao Rafael.“
A onda je stigla Viktorija – njena „pobeda“
Nakon Rafaelovog rođenja, Kristina je poželela još jedno dete kako bi on imao brata ili sestru bližeg uzrasta.
Ponovo je očekivala dug put.
„Bila sam uverena da će nam, kao i svaki put pre, trebati godine. Dogovorila sam sama sa sobom da neću prolaziti novi postupak vantelesne oplodnje ako ne uspemo u roku od godinu dana.“
Ali život ju je još jednom iznenadio.
„Ostala sam trudna prirodnim putem iz četvrtog pokušaja.“
Tada je, kako je ispričala, prvi put jasno osetila ovulaciju.
„Sećam se da sam suprugu rekla: ‘Možda umišljam, ali mislim da imam ovulaciju.’ I nisam umišljala. Bila je to ovulacija. Tako je nastala Viktorija.“
Ime njene najmlađe ćerke imalo je posebno značenje.
„Viktorija je jedino moje dete začeto potpuno prirodnim putem, bez ikakvih terapija, lekova ili postupaka.“
Posle svih godina čekanja, medicinskih prognoza i neizvesnosti, za Kristinu je ta trudnoća imala mnogo dublju simboliku.
„Nakon godina slušanja da možda nikada neću moći da imam decu, nakon svih terapija, postupaka, čekanja, suza i borbi, upravo je ta trudnoća za mene predstavljala najveću pobedu. Zato sam svojoj ćerki dala ime Viktorija.“
A onda je objasnila i zašto.
„Viktorija znači pobeda. Pobeda nad prognozama, pobeda nad dijagnozama i pobeda nad svim trenucima kada sam pomislila da možda neću uspeti da ostvarim ono o čemu sam maštala još kao devojčica.“
„Devojčica kojoj su rekli da neće imati decu danas je majka šestoro“
Viktorija je rođena carskim rezom, njenim trećim, nakon čega je Kristina odlučila da više neće imati dece.
Ipak, kada bi pogledala svoju porodicu, u mislima bi se često vraćala onoj dvanaestogodišnjoj devojčici koja je nekada slušala prognozu da možda nikada neće postati majka.
„Danas, kada pogledam svoju decu, često se setim one dvanaestogodišnje devojčice kojoj su rekli da nikada neće postati majka.“
Da je tada mogla da razgovara sa sobom iz detinjstva, rekla bi joj samo jedno:
„Nemoj da odustaneš. Tvoja priča tek počinje.“
A ispovest je završila rečenicama koje danas, nakon njene prerane smrti, zvuče posebno snažno.
„Jer devojčica kojoj su rekli da nikada neće imati decu danas je majka šestoro dece. A to je čudo koje nijedan nalaz, nijedna dijagnoza i nijedno predviđanje nisu mogli da predvide.“
Video: Influenserka daje previše hrane ćerki od godinu dana